Neke reči odu u vetar tako lako, tako brzo, tako prirodno. Njihova težina se gubi, njihovo značenje bledi i one postanu nešto drugo, ne mogu se protumačiti. Možda ostanu samo deo neke slike. Bitne i krupne stvari se jasno vide ostale su mutne i daleke. Ali... to je ipak varka. Možda i greška, naš vidokrug nije bez razloga jednak širini raširenih ruku. Uvek smo fokusirani na ono tačno ispred nas i tako nam promaknu mnoge stvari koje su oko nas, koje u tom trenutku nismo primetili jer smo fokusirani na ono ispred nas. Kada se penješ uz stepenice ili planinu što ideš dalje možeš videti mnogo više nego na samom početku osim ako u ruci držiš mapu i gledaš samo u nju, dozvoljavaš joj da ti ona privuče svu pažnju da se ne bi izgubio, ideš ispravnim putem, prateći njene instrukcije. Tada uopšte nije važno gde si, dokle si stigao isto je kao da na ekranu posmatraš pogled sa vrha planine, jer mu se nisi prepustio, jer mu nisi dozvolio da bude viđen. Ali i tada jednu bitnu činjenicu ne možeš zaobići. Sve male stvari iščeznu budu tačkice, velike se jasno vide čak i sa vrha planine, čak iako nisu blizu.
Нема коментара:
Постави коментар