Koliko god bio blizu nečega videćeš ono iza koje se još uvek čini dalekim. A ti nisi neko kome stvari mogu izgledati daleke. Stalno si korak bliže iako se one čine sve daljim. To ne treba da te sputava i i sprečava da nastaviš ali ponekad moraš stati, zbog sebe ne zbog nedostižnosti. Moraš shvatiti da će bez obzira na sve uvek postojati nešto što ne možeš da dotakneš pa otuda i želja da ga imaš, da se boriš, da dišeš za to. Zastani, ućuti i razmisli. Ne ljuti se. Ne pitaj ništa. Otvorenog uma sagledaj svoj put i videćeš dokle si stigao. Ne gledaj tamo gde još nisi bio. Ako samo taj put gledaš nijedan korak nije vredan. Nijedan udah ni pumpanje srca ti ništa ne znače. Ti samo vidiš cilj. A šta je cilj? Potvrda da si u nečemu uspeo? Zbog čega? Zbog sebe ili zbog cilja? Zašto si onda krenuo tim putem ako ne umeš da sagledaš njegovu lepotu. U bilo kojoj trci ti vidiš samo početak i kraj. A trka je ono izmedju, ako tamo, ako tada nisi u stanju da se boriš ne možeš ni stići do kraja. Ako trčiš po kiši više ćeš pokisnuti nego kada ideš laganim koracima. Možda misliš da nisam u pravu, ako je tako ti probaj i videćeš sam. Ljudi se boje kiše pa beže od nje. A šta im kiša može? Šta im kiša uradi? Ne boje se velikog morskog prostranstva, silnih talasa koji gutaju sve pred sobom a boje se kiše, one koja ih manje pokvasi i manje išamara. Vreme ne postoji bez razloga. Vreme je učitelj. Zato i svakom znanju treba vremena da bude shvaćeno. Najteži put je najvredniji. Kada ne odustaneš nakon prve prepreke. Prepreke su na svakom putu. Bitno je to da li si spreman da ih pređeš.
Нема коментара:
Постави коментар