Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.
Kad se sujeta javi sve ostalo utihne. Večita borba, ubeđivanje i razotkrivanje... ko je ko? Ko misli da je to za šta se predstavlja? Ko se ne predstavlja onakvim kakav je?
" Imam puno mana kao što ste videli, impulsivna sam, Šokiram Vas, nekonvencionalna sam. Ali imam isto tako i dobre strane. Imam odlično oko za plemenitost duha u čoveku i kada sretnem takvog čoveka radije bih da ga ne izgubim. Onda, hoćemo li se dopisivati? "
" Mrzimo one koji prozru naše tajne i uhvate nas u razneženosti. Ono što nam u tom trenutku treba nije saosećanje već ponovo uspostavljanje moći nad sopstvenim emocijama."
" Dijagnostikujem ga kao nekoga ko čezne da bude slobodan duh, ali ne može da odbaci okove verovanja. Želi samo ono "da" prihvatanje, izbor, a nijedno " ne" odricanje. On je samoobmanjivač - bira ali odbija da bude onaj koji bira. Zna da je jadan ali ne zna da je jadan zbog pogrešne stvari."
- Vidim da si dobro raspolozena...nema vise carapa na tebi?
- Jesam li? Smem li da budem? Ne, što pitaš?
- Cini mi se da jesi, smes, pitam zato sto je slika upravo preda mnom pa mi palo na pamet.
- Gledaš je ceo dan?
- Gledam ih sa vremena na vreme...
- Dobro... imaćeš ih samo na slici.
- To je konstatacija?
- Da, zato što su pocepane.
- Pa dobro...
- Bile su mi omiljene.
- Svemu sto je lepo jednom dodje kraj... mogu da te razmumem zasto su ti bile omiljene...
- Hajde da čujem...
- Pa razumem zato sto sam ih video... i meni su se svidele, a slabo smo se poznavali...
- Nema veze naći ću lepše.
- Uh... ne muci me..
- Mislila sam da ti prija.
- Prija mi, ali sad jedva cekam da nadjes te lepse...
- Mene baš zanima... šta se to desi vama muškarcima pa vam se dopadne tako nešto... mislim šta se tad dešava u mozgu, ne mislim na maštu nego.. šta se dogodi u tebi pa te uzbudi ili već šta … jedna obična noga sa neobičnom čarapom?
- Tehnički... određena količina krvi, koja je namenjena mozgu, slije se u sunđerasto tkivo polnog organa pa tada mislimo drugom, glavom bez mozga... a psihički, ne znam, rekao sam ti, ženska noga je nešto lepo, prijatno oku, Božja skulptura. Rad sa čarapa, puzavica, osvoji stub ili zid oko koga se obmota, mreža simbolizuje zatočenost, kao riba u mreži, valjda oboje u podsvesti izazivaju sliku posedovanja, kroćenja, bezuslovne predaje, a rekao sam i da noge kriju tajnu života, čuvari međunožja, zar nije tajna uvek primamljiva... Samo budale pitaju mađioničara kako izvodi trik, pametni uživaju gledajući ga iznova i iznova diveći se tajni...
- Nemam više pitanja u vezi čarapa.
- Nisam ja normalan, jel da?
- Jesi. Sto posto si normalan.
- Nisi ocekivala takav odgovor? U vezi čarapa misim...
- Ne znam šta sam očekivala ali sam znala da ćeš mi to objasniti na poseban način.
- Namerno si digla suknju malo višlje na drugoj fotografiji u odnosu na prvu?
- Ne, nisam namerno podigla, sama se tako napravila... ja sam samo prekrstila noge.
- Da li si sigurna da želiš da pričamo o prošloj noći?
- DA... ako želiš.
- Bio sam sa devojkom...
- A ja sam ti slala poruke...izvini.
- Rekao sam ti da je to drugi svet...
- Ok.
- Jesi li ljubomorna?
- Odustajem...jesam.
- Zašto onda to radiš sebi?
- Ali mi je drago da sam ja prvi svet... zato što sam to znala pre nego što si mi potvrdio. Mislim da je to sasvim normalno osećanje kada ti je stalo do nekoga..
- Sta sam ja za tebe?
- Ali mislim da nije u redu što si mi pisao dok si bio sa njom... to odmah govori da si mislio na mene, devojku nisi video nedelju dana a mene pitaš zašto Al Paćino nosi štikle... jebo te imaginarni svet, to nije u redu prema njoj koja je bila sinoć sa tobom.. ti si za mene imaginarni svet.
- Hoćemo li da se igramo?
- Samo reči... neuhvatljive, nedostižne, zanosne... poljupci bez fizičkog kontakta... osećaji koje nisam nikada doživela...samo imaginarni svet nepristupačan... Hoćemo.
- Jesam li te već pitao jesi li čitala jadi mladog vertera?
- Ja te neću pitati to isto pitanje jer se plašim odgovora... nije mi bitno... zaista, šta god da sam ti... briga me. Nisi me pitao. Nisam čitala.
- Dobro... neću ti ni odgovoriti... jer bi te svaki odgovor u jednu ruku razočarao...
- Briga me...
- Hoćemo li da se igramo?
- Da.
- Biraj igru...
- Ne umem..
- Postoji li ona koju želiš da igraš ali ne znaš kako?
- Biraj ti, ne znam, ajde reci... nije vanožno što ne znam naučiću jednom..
- Sta da kažem?
- Igru, ne želim da se razočaram o bilo kojoj ruci da je reč...
- Da počnemo sa da ili ne... pa ćemo je zameniti ako poželimo...
- Vazi.
- Da li sam u nekom od tvojih svetova tvoj ljubavnik?
- Ne. Da li misliš da ja imam više od jednog sveta?
- Da. Da li sam ti u "stvarnom" zajedničkom svetu prijatelj, odnosno da li me smatraš za prijatelja?
- DA. Da li svim prijateljicama po ceo dan analiziraš čarape?
- Ne. Da li si zbog vlastitog užitka poslala drugu sliku čarapa?
- NE. Da li misliš da te smatram mojim... osobom za koju mislim da sam u ikakvoj ljubavnoj vezi?
- Ne. Da li želiš da stvorim svet, priču u kojoj to jesam?
- Na ovo pitanje ne znam da odgovorim..
- Da li je ovo dopisivanje jedna priča? Jedna dugačka priča? Samo sam promenio pitanje...
- DA. Da li si danas učio?
- Da. Da li ti je žao što me nisi upoznala 6- 7 godina ranije?
- NE. Da li znaš da se svaki susret, upoznavanje bilo kakvo dešava sa razlogom uvek u pravom momentu?
- Zavisi u kom svetu, za ovaj zajednički, ne znam. Da li veruješ u moju teoriju svetova?
- Da. Zajednički svet je onaj u kome žive svi ljudi ovog sveta?
- Da. Kao što je krug zajednički za sve moje likove. Već neko vreme nosim tu ideju i smišljam priče, ali svet ne opstane i rodi se novi, nova priča, nova ideja...mislim da je tako i sa ovim, da će jednom propasti jer nije savršen i iz njega će izaći nova ideja, novi svet, malo bliži savršenstvu... hoću nešto da ti obećam, a ti reci prihvataš li? Može?
- Inspirisan si to mi se sviđa, imam poverenja u tebe. DA.
- Jednom, nije bitno danas ili za trideset, četrdeset godina... poljubiću te u koleno. Da osetiš dodir usana na tom mestu.
- JADNA JA... NE ZNAM ZAŠTO OSEĆAŠ GRIŽU SAVESTI ZBOG STVARI KOJE NISAM OSETILA U ŽIVOTU... NEMA POTREBE, OSEĆAM SE BEDNO KAD ME NEKO SAŽALJEVA... nisi ti kriv što sve znaš a nisam ni ja kriva što ništa nisam osetila..
- Ne sažaljevam te. Ja želim da to osetiš. Nisi ti jedina, retke su devojke danas koje osete tako nešto... rekao sam ti sto puta, pre bih pljunuo čoveka u lice nego ga sažaljevao! Ne bih prijatelja nikad pljunuo a kamo li sažaljevao...
- Čega se ti plašiš?
- Jednostavno želim to... pitanje je hoćeš li mi ispuniti želju...?
- HOĆU.
- Kako misliš čega se plašim? Budi konkretnija...
- U vezi sveta, koji god on bio u kome smo se sreli ti i ja..?
- Ponekad se plašim onoga što poželim, ali vladam sobom...
- Dobro, razumem te.
- I ti se plašiš istog, zar ne?
- Da li misliš da to što sputavaš, kad bi ga pustio oslobodio ga... da li bi išta promenilo? JA SE NE PLAŠIM NIČEGA!!!
- Da, promenilo bi moju sliku o meni...
- Ok.
- Znaš li šta želiš?
- NE...ali znam da želim...a ti?
- Ne znam... ponekad želim nešto što ne bih smeo, i onda se udaljim od tog osećaja...znam šta uvek želim. Izazov... igru... rubikovu kocku koju je teško složiti... problem je što kada je sklopim tražim novu... voleo bih da ti večeras ispričam nešto kao prijatelj, da ti se poverim, mogu li?
- DA NARAVNO. Drago mi je da smo dotle došli... da imaš poverenja u mene <3 mi je puno :)
- ….. ( ono sto je u poverenju receno ne sme se izneveriti cak I kada je izmisljen prijatelj u pitanju)
- Samo mi nije jasno kako se trudiš da je voliš... razmisli, sigurna sam da to tako ne treba da se kaže... užasno zvuči, ne postoji trudim se da je volim. Ili je voliš ili je ne voliš.
- Volim je. Trudim se da joj to pokažem, loše sam se izrazio.
- Ne znam šta da ti kažem ali si malopre u gornjim redovima sve to uporedio sa cigaretom, pa vidi da li bi prevazišao krizu da naučiš klinca da puši cigaretu sa uživanjem, mislim da je tvoj odgovor ne. Ali i sam vrlo dobro znaš šta ti je tu pomoglo, to je ono u čemu si najbolji... pisanje ti je pomoglo da prevaziđeš želju za cigaretom. Mislim da bi se jedino pisanjem oslobodio toga ukoliko to zaista želiš. Ali opet ja mislim da si to ti, da se toga ne možeš odreći jer baš to isto samo po kontradiktornom sistemu radiš sa devojkom koju voliš. Eto vidiš gde se tebi javlja stah... Kažeš da je sa njom drugačije zato što je voliš, ali nećeš da je analiziraš zato što je voliš, to je igra koja je kontra od igara koje uvek igraš. Nećeš da je analiziraš jer kad složiš kocku ona više nije izazov. Ali ti nisi svestan činjenice da je ona još prvog dana složena kocka. I ne, nisi se pogrešno izrazio, Frojd je u pravu, omaške u govoru najviše kažu, ti se u stvari trudiš da je voliš, nadam se da me pratiš ali to nije tvoja priroda... ti težiš ka nečemu što je nedostižno... večita igra.
- Pratim te...
- Verovatno grešim ali to je moje mišljenje... a ti si me pitao za misljenje.
- Postoji još jedna stvar... tražim izazov i u drugom smeru... Interesantno mi je da neko pokušava da analizira mene, da proba da mi uradi ono što ja radim drugima, ali ne da ja to dozvolim, već da pokušava da me nadigra. Niko do sada nije uspeo... To je razlog zašto u igri uvek govorim istinu, ali uvek nalazim zamerke što ljudi ne iskoriste ovo ili ono, što ne postave ovo ili ono pitanje... mislim da sad, tek neću naći takvu osobu...Nije mi interesantna igra bez izazova...
- Da li si i mene računao u gornjem redu? Trebam li da se pronađem?
- Ti si još i ponajbolja, a za konkurente imaš i školovanog psihologa, ženu naravno, ne mislim ništa loše, sviđa mi se kako ti igraš, ne kažem da imaš iste ciljeve kao ja, ali to ne znači da ne igraš dobro... valjda zato što si po prirodi radoznala. I ti bi da vidiš šta je na slagalici, zar ne, vuče te to, da slažeš i igraš se? Ne samo sa mnom, uopšte u životu...?
- Misliš loše i lažeš... juče ili već nemam pojma koji je dan bio kada si mi rekao da sam pobedila... zašto si to radio ako nije istina, ja ne patim da budem istaknuta, niti da budem bolja od tebe... boli me uvo i ne analiziram te, nego si me pitao, ja sam ti odgovorila svojom glavom i svojim razmišljanjem, to što nemam školu nema nikakve veze sa tim i ne znam zašto si me uopšte pitao šta mislim, kad si znao da ću odgovoriti tačno ono što mislim a ne ono što ti želiš da čuješ. Što se mene tiče dokle god si ti normalan prema meni to ne može promeniti moju sliku o tebi šta god ti radio... boli me uvo. Ja gradim mišljenje o osobi iz ličnog iskustva...
- Hteo sam da istaknem da škola za psihologe ne vredi ni pišljivog boba... Ti si stvarno pobedila, to veče sam bio ljubomoran i ljut.. izvukla si iz mene osećanja koja nisam hteo da pustim i na kraju sam se osmehnuo, zadovoljno, bio sam srećan jer si to uradila, ne bih bio srećan da si nastavila. Stala si kada treba, ne bih pričao sve ovo sa tobom da te ne smatram prijateljem i da mislim da ti mene drugačije posmatraš. Ne znam zašto, osetio sam potrebu da ti kažem... valjda zato što na celu moju polučasovnu govoranciju, ti ćeš reći boli me uvo, ako stvarno tako misliš, nećeš to mazati lepim bojama i umotavati u ukrasni papir.
- I mnogo puta sam te prozrela ali to nisi smeo da priznaš zbog ega i ja razumem, sve je u redu ali nema potrebe da se meni foliraš, ja sam ti prijatelj i hoću da te razumem, saslušam i sve ostalo, da uvek budem tu ako ti treba... ali nema potrebe da time omalovažavaš bilo šta...ti si mogao da prestaneš kad god si hteo, izvoli uradi to odmah ako hoćeš... ne treba da osećaš bilo kakvu obavezu prema meni. Složio si me kao kocku i... prti stazu. Razumeću te.
- Nisi kocka, uzivao sam u igri sa tobom, ali nikad mi nije bila namera da budes slozena kocka... cak sam vise uzivao u tvojim ispitivanjima nego u odgovorima koje si mi davala. I na momente, na srecu nisam sedeo preko puta tebe... ne bih izdržao. Stvarno...
- I ne gledam te samo kao druga... gledam te kao još nešto što nema ime i nema boju, nisam zaljubljena u tebe, sviđa mi se kako razmišljaš i ne može da me povredi to što si veče proveo sa devojkom, samo sam bila ljubomorna a to je nešto sasvim drugo... falilo mi je ćaskanje. Više od nedelju dana non-stop komuniciramo, non-stop bez prestanka, ne mogu da to zovem samo igrom ali ne mogu ni da kažem da nema nikakvih emocija.. i briga me šta ćeš misliti, misli šta hoćeš, ni ja ne znam šta da mislim ali tako je što se mene tiče. Ne bojim se tebe niti bilo čega što je bilo, ili će biti, ili neće biti. Ja uvek radim onako kako se osećam a život se dešava... kako mora i to je kraj. Na to ja ne utičem niti želim da utičem. Moja uloga u ovom ovom svetu je običan smrtnik... mogu da želim šta hoću i isto to mogu da osećam... i... srećna sam zbog toga...
-To me je i plašilo i privlačilo... zavela si me, to nisam lagao, samo smo na sreću bili svako za svojim kompom.
- Igra je gotova?
- Ne znam... još uvek sam zaveden...danas sam maštao o tebi...kako odoleti onakvoj nozi u onakvoj carapi.
- Zaista nemaš obavezu prema meni... ako želiš prekidamo komunikaciju...ako to bilo kako utiče na tvoje svetove ja te puštam.
- Ne kaki, utices pozitivno, jesi ti čitala ples i voz, to je dobar uticaj, retorički sam pitao jesi čitala, znam da jesi... i da ih voliš i uživaš u njima.
- I to zavela si me ne treba mi to... ja nemam frustracije takvog tipa, sigurna sam u sebe i znam da mogu ama bas sve što hoću, ne postoji tip na koga sam se ložila a da na kraju nisam bila sa njim, zato će se moja knjiga zvati koju ću jednom izdati... zvaće se … ali taj strah ili ne znam kako da nazovem kad sam ti danas predložila da se vidimo... sve mi je bilo jasno. Ko zna šta si ti mislio. Ja sam samo želela da provedem par sati u živom razgovoru sa tobom da vidim da zaista postojiš da te dodirnem da te zagrlim... znaš ja prijatelje grlim... e sad ne znam zašto i čarape nisi shvatio kao igru nego si dozvolio sebi da pomisliš da ja hoću da te posedujem ili ko zna šta da ti radim zato što sam ti ih poslala... to je već tvoj problem.
- Cekaj...
- A ja sam ti velikim slovima obećala i verovala ti, jer znam.... heloou!!!... pa nisam glupa ja znam da je sve to igra. Cekam.
- Cekaj, ne pričam ti sve ovo zbog čarapa ili viđenja, samo se poklopilo sa tim, uplašio sam se kada si to predložila, ali ne toga šta ti želiš, nego toga šta bih ja poželeo, razumeš...? Ali nisam zato sve ovo napisao, jednostavno sam osetio potrebu, svidelo mi se kako si reagovala na disanje, znam da shvataš i možeš da osetiš...
- Potrebu je prouzrokovao strah jer si želeo da mi se ogadiš .. podsvest štrika sve vreme...
- Ne, znam da ti se nisam ogadio, toliko te poznajem, da sam hteo da ti se ogadim smislio bih da sam ubijao mačiće i silovao veverice...
- Sta misliš da bih zvala policiju ako bi poželeo nešto ... ?
- Sta ?
- Sta bi se dogodilo kada bi me poželeo.. pokosio bi svoje izmišljene principe... ali svejedno bi želeo...ne mogu to da shvatim baš, baš sam glupa.
- Nemoj tako pričati, ne volim to...
- Nerviras me...
- Znaš da te ne smatram glupom, niti u bilo kom smislu slabom...Zasto si odjednom takva?
- Kakva takva? Pokusavam da te shvatim...
- Onda pitaj... pitanje po pitanje i ja ću odgovoriti.
- Ne, pogresno sam se izrazila, ti si neshvatljiv... pokusavam da te razumem ako smem to da kazem..Sta god da te pitam ti fup.... izbegneš pitanje, nemam pojma šta hoću da te pitam, ne moram ni ja sve da razumem... još manje sve da znam...Proucavala sam te ali kad naidjem na otpor ja stanem i setim se tvog ega... patis od toga dragi... patis..
- Da, gordost.
- Stala sam svaki put. Pustam te.
- Jesi, hvala ti...
- Jer znam da volis. A meni je svejedno...
- Možda ne zam svaki put kada si stala, ali znam kada sam to osetio...
- Ja sam radosna jer mi neko ljubi koleno ali ne moram nuzno biti zaljubljena u tog nekog niti seci vene zbog toga... jednostavno...
- Sačekaj samo malo, poziv...
- Ok.. ja idem u ponoc..da znas. Pricaj ti ali ako me nema.. otisla sam da spavam.
- Ako ne završim do tada... laku noć, čujemo se sutra, i kucamo..lepo spavaj i lepo sanjaj.
- Laku noć
Sunday, October 13, 2013 9:52 PM
Нема коментара:
Постави коментар