De nuevo... Krug se zatvara. Zar u ljubavi nije sve dozvoljeno? Ne koristimo isto oružje ali bol koji zadajemo je jednak. Osećaji manje bole od povređenog ega? Aha... znači manje bi te bolelo da ti odstrane levu nogu nego desnu? Ako smo počeli da se igramo, nećemo završiti igru tek tako. Budi jak istraj u njoj. Podigni glavu i pravi se da je sve u redu. Pa to zapravo i nisi ti, zar ne? Kako se ne sećaš onog ubeđivanja da mi se učinilo. Eto...sada bih ti na ono isto pitanje odgovorila drugačije, konkretnije. Žao mi je što se nisam prevarila, više bih volela da nisi ti, samo zbog načina na koji reaguješ. Projekat je bio dobar ali vidi sad... ovaj mali eksperiment koji je tvoja ideja kojoj sam ja pristupila naivno, kao malo dete želeći samo da ti pomognem završio se katastrofalno. Kao u knjizi koju sam ti poklonila a koju nikada nisi pročitao. Učenik je nadmudrio profesora, bolesnik izlečio doktora. I uopšte nije poenta pobeda. Ovde si bitan Ti. Ti koji si po ko zna koji put dozvolio Egu da upravlja tobom umesto tebe. Yamisli da je ovo bio ispit na fakultetu, nisi smeo da odustaneš... padaš čoveče. Zbog čega? Zbog koga? Zbog mene koja nisam bitna? Mislila sam da studiraš radi sebe. Mislila sam da se igraš radi sebe. Pretvarao si se da nisi ti, sve vreme pokušavao da me ubediš da si žena, ubeđivao i sebe zbog veze koja se zasniva na poverenju. Jer ako si neko drugi onda to nisi ti. Hajde, budi sada žena nakon zadnjeg pisma. Ne odustaj... napiši priču, opiši sebe u toj priči onako kako sam to tražila od tebe. Nisi savršen, niko nije, ali to nije razlog da ne prihvatimo svoje slabosti, to nije razlog da ne volimo druge. Svako od nas ima prava da teži nečemu, da se poistoveti sa nekim, da ima idole... pa šta. I sam si rekao, nakon svake pročitane knjige tvoj stil pisanja dobije neku novu dimenziju. Zašto te povređuje činjenica da je tako i sa ljudima. Nije to ništa strašno. Seti se... svi se mi pronalazimo i svi ćemo se naći.
Sećaš li se “ Udruženja književnika”? Da li si uopšte pomislio kakve ćeš komplikacije napraviti time što se joguniš? Ne. Sigurno nisi. A nisam ni ja pošto nikada nisam dobila to nazad. Na žalost. Nema veze, prihvatam svoju nepromišljenost. A ti svoju? Žašto ulaziš u frku kad si slabiji? Kako možeš da dozvoliš priznanje da si slabiji? Gde je sada ta snaga, ta pamet, taj mozak??? Gde? Nestao je u crvenoj haljini ili u konjskom repu.
Ne glupiraj se... Ovo je eksperiment kao i svaki drugi... Ne odustaj, ne dozvoli da te porazi glupa igra, igra koju si ti izmislio.
Jači si ti od toga.
Na kraju krajeva... nikada ne možeš da znaš da li sam ozbiljno to mislila. Možda te samo provociram, kao i ti mene. Eto zamisli da igramo flamenko i prepusti se koracima i muzici. A ja cu zaboraviti da sam ovo napisala...
19.10.2013. Zbir ovih brojeva je beskonačno...
Нема коментара:
Постави коментар